Дневна доза 315 07. октобар 2011.
Уложиш једну осмину, добијеш један
На један евро подстицаја за запошљавање радника који инвеститори добију, држави се у буџет кроз две године врати 8 евра. , председник Уједнињених региона Србије, приликом отварања фабрике "Норма група" у Суботици
Историја која нам се привукла с леђа
Ми немамо ниједан датум који није историјски, па у том смислу ни 5. октобар није изузетак. Само што смо идући напред стигли себи иза леђа. , академик, "Ало!"
Вест би била да је Нобел добио Ћосића
Пре бих поверовао у вест о својој смрти него о добијању Нобелове награде! , писац, на лажну вест да је добио Нобелову награду, "Курир"
Неко то горе (у аваксу) види све
Као велики Србин он [Вук Драшковић] би морао да пази шта прича. , као председник скупштинског Одбора за одбрану и безбедност из СПС-а, "Политика"
Хвала оцу, хвала мајци, хвала СПС-у...
Рекао сам међу нама је један велики човек... и он је много штошта пропатио у животу, ал нека је, зато је политичар, нека пати.. боље он. Господин Ивица Дачић је добио такође ово високо одликовање епархије Милешевске, и хоћу јавно да му кажем: господине министре, брате Ивице. Хвала вам на свему што сте учинили и за своју партију, хвала вам што сте ових дана осветлали образ Србији, када су покушали, неке демократе... Србију да прикују за зид срама, када су покушали да се улицама Београда, а можда и шире, крв српска лије, имали сте мушкости и храбрости да кажете доста! , епископ милешевски, додељујући "Белог анђела" Ивици Дачићу, "Бета"







Држава која не мари за педесетогодишњицу Нобелове награде мора да је у тешкој кризи. Без Иве Андрића и његове генијалности, духа, тешко да бисмо уопште могли да говоримо о овој држави. А она то заборавља. Као да је неко тера да заборави ко су и шта су представљали људи који су поникли одавде. Нажалост, тај процес траје већ 10 година, та нека аутоденационализација, која је потпуно сулуда. То одрицање од једне од најснажнијих тачака идентификације овог народа. И стварно би неки психопатолози и социјални стручњаци морали да испитају о чему се ту ради. Заборав у који се Иво Андрић ставља јесте кулминација немара и концепције, која је и скројена тако да све што је национално, све што је у традицији, нестане.