У првом чину увек видимо нашег јунака како брани сваку стопу домовине, диже народ на ноге и проклиње издајнике, а у другом, исти јунак постаје мудрац који налази излаз из немогуће ситуације, спасава исти народ, позива га да мирно седне и проклиње исте издајнике. Народ и издајници су се мало уморили – нити им се устаје, нити издаје – али јунак-мудрац на то не обраћа пажњу, није му више ни важно, он зна своју улогу, једину коју је савладао и има да је игра до бесвести.