Спикерку [дневника] је почео да облива зној, чује сирене, а чита нешто што нема везе са тим, онда јој уносе најновију вест, почиње да је ишчитава - „Управо је почело...“. У том тренутку се мој поглед који је минут раније обухватао целу собу сузио само на моје дете и ништа друго више нисам видео. Тада сам први пут доживео то сужавање на једино битно, на будућност своје деце. После тога су у разним облицима различите бомбе наставиле да падају по мојој глави, али је мој видик заувек остао сужен на моју породицу и најближе људе око мене. [...] Могуће је да се сужавање мог видокруга на најличнији круг може назвати себичним, али ја сам одустао од идеје да општа ситуација може да се промени мојом активношћу. Шоља млека коју смо ставили на неку ринглу је прекипела. Када млеко загори, оно је загорело; колико год покушавали да га зашећеримо, то се неће променити. Ја више немам стомак да пијем заслађено загорело млеко.
Светозар Цветковић, глумац, у интервјуу за НИН (2017) о 24. марту 1999. године, „noizz.rs“