Једна моја комшинка толико је била опчињена еуфоријом у Британији да јој је након порођаја дошло, како ми је рекла, да оде Девенпорту да поцепа кошуљу – по старом српском обичају кад се дете роди, јер нико званичнији од британског амбасадора нема у Србији за то.
Не знам да ли због тога већ хапсе, али морам да кажем да је Легијин роман узбудљива, надахнуто написана исповедна књига, и немогуће је да ју је, како су неки спекулисали, написао неко други, ко никада није био у таквој ситуацији. Аутора 'Гвозденог рова', нажалост, не познајем. У случају Легијиног романа не ради се о лепоти белетристике, већ о причи, која се мора крваво платити да би се дошло до ње, што је, по мени, најскупљи део књижевности. По таквој књизи би Американци снимили филм за више Оскара.
